NOVINSKI CLANAK O MILANU MAJKICU

LETEO BIH I DžABE! 05.01.2008 19:50:48

VEĆINA pilota ratnog vazduhoplovstva Vojske Srbije, kad ih danas pitaju kako žive, kaže: „Sad je dobro, kako je bilo.“ U tih nekoliko reči staje svega desetak časova naleta godišnje, ali gotovo duplo više u odnosu na period od pre nekoliko godina, plata oko 600 evra u proseku, nadaju se, nešto čvršća obećanja za rešavanje njihovih stambenih problema i dostojan ugled i poštovanje koji polako počinju da se vraćaju ovom rodu naših oružanih snaga. Potpukovnik Milan Majkić, pomoćnik načelnika štaba za operacije 204. avijacijske baze u Batajnici, za „Novosti“ priča da ipak ima nešto više zbog čega mnogi dečaci sanjaju upravo da postanu piloti.

- Ma leteo bih ja i džabe! Sada kad razmišljam o svom životu i karijeri, uopšte ne znam šta bih drugo bio da nisam postao pilot. Od nečega, naravno, moram da hranim porodicu, ali mi se veoma posrećilo da radim i živim od onoga šta zaista volim. Siguran sam da bih leteo u bilo kojoj kombinaciji, živeo od toga ili ne. To čovek stvarno mora da voli, i zbog toga je većina mojih kolega još tu, iako uslovi baš i nisu sjajni.Pošto je bio mali rastom, posle osnovne škole otac ga, kaže on, nije podržavao u želji da bude pilot, bez obzira na to što je uvek bio odličan đak. Mislio je, to moraju da budu kršni momci, stasiti.Zbog toga je prvo upisao Vazduhoplovno-tehničku vojnu školu u Rajlovcu, a prvo zaposlenje dobio na bihaćkom aerodromu „Željava“.

- Kasnije sam upisao i Akademiju. Školovao sam se i u Zadru, Puli, uslovi su bili veoma rigorozni - od nas 120, koliko je upisalo akademiju, završilo je samo njih 77 - priča Majkić. - Kod nas je važio princip, ako dva puta padneš ispit, ideš pred komisiju, a ako i tu ne prođeš, pravo kući, a da avion nisi praktično ni video. Matematika je, tako, „ubila“ najviše pilota iz moje klase.Ipak, završni odabir nastupio je posle druge godine, na osnovnoj letačkoj obuci.- Na to si mogao minimalno da utičeš, ili „imaš ruku“ ili je nemaš - seća se Majkić.Najveća kazna za pilota je da ne može da leti, sve drugo nekako će da pregura.

- Dok sam se školovao, za 10 meseci imali smo po 120 sati naleta obuke, danas je to znatno manje, ali i tu stvari idu na bolje. (Prošle godine naš sagovornik imao je samo sedam i po časova naleta, dok pilot NATO-a, na primer, toliko ima za dve nedelje, - objašnjava Majkić. - Sećam se, na početku karijere, dok su bila mnogo srećnija vremena za pilote, provedem čitav let u oblacima, pa kad siđem kombinezon sav mokar. Možeš da cediš vodu iz njega, a nisam se pomerio. To su bili veliki fizički, a naročito psihički napori.

Ni potpukovnika Majkića nije zaobišao „miris baruta“, onaj „slovenački“ i „hrvatski“. Sa avionima NATO-a nije se susreo direktno, u vazduhu, 1999. godine, ali je u više navrata sedeo u avionu, potpuno spremnom za poletanje, u stanju pripravnosti „broj 1“, i čekao naredbu Operativnog centra da poleti. - Znali smo da je svaki naš pokušaj otpora avionima NATO-a uzaludan, ali za te situacije živi svaki pilot. Uostalom, za to smo se čitavog života i obučavali. Sećam se da me je jedan tehničar pitao - „Nećeš valjda da uzletiš?“ Naravno da bih poleteo! Nažalost ili na sreću, nije stiglo takvo naređenje. Moje kolege koje su bile oborene, nisu ni videle protivničke avione. Pogođeni su sa velikih udaljenosti, bez ikakvih šansi za odgovor - priča Majkić. Seća se naš sagovornik i Hrvatske, kada je kao mladi pilot poručnik jedva čekao, kao uostalom i njegove kolege, da bude “planiran”, zapravo određen po spisku, za borbena dejstva.

- Posle prvih pet-šest letova shvatiš da postoji rizik s kojim moraš da računaš. U početku je bilo sramota da vratiš, odnosno da ne iskoristiš čitavo naoružanje koje si poneo da ga ne ispucaš. Za to je bilo potrebno tri-četiri napada na neki objekat. Mala je verovatnoća da četiri aviona nekoliko puta nadleću isti cilj, a da nijedan ne bude pogođen sa zemlje. Kasnije smo se malo „urazumili“.

U uslovima u kojima sada radi potpukovnik Majkić misli da je dostigao vrhunac. - Više od 700 sati naleta na „migu 21“, nastavnik sam letenja, probni pilot... Još nisam leteo na „migu 29“. To mi je cilj kojem težim. U našem ratnom vazduhoplovstvu samo osmorica pilota lete na „dvadesetdevetki“. To su uglavnom starije kolege, koje uglavnom imaju prvu kategoriju osposobljenosti, dakle, prošle su svu moguću obuku.

EGZISTENCIJA DANAS je bolje nego što je bilo. Mnogi piloti pored ovog svog posla rade i neke dopunske, koji nemaju veze s letenjem. Najviša plata, u Batajnici, kako saznajemo, iako o tome nerado pričaju pilota s najvišim činom i položajem, sa svim dodacima, ne prelazi 70.000 dinara.

NALET PROSEČAN nalet pilota u 2005. godini bio je svega oko šest i po časova, ali je od maja prošle godine krenulo nabolje. Znatno je poboljšano snabdevanje mlaznim gorivom, tako da se letačka obuka sprovodi u kontinuitetu i na znatno je višem nivou, što je za pilote najvažnije. Da bi se dostigao prosek od oko dvadesetak sati, objašnjavaju u Generalštabu, s brojem letelica kojima raspolažemo, potrebno je oko četiri i po miliona evra godišnje samo za nabavku mlaznog goriva.

LETELICE NAŠE oružane snage raspolažu sa oko 200 letelica, a plan je da ih posle reorganizacije ostane oko 110. Tu se ubrajaju sve vrste vazduhoplova, od borbenih, transportnih do izviđačkih mašina, helikoptera za opštu i borbenu namenu. Najviše imamo „galebova“, „orlova“ i „migova 21“. Imamo i pet borbenih aviona tipa „mig 29“, za koje su sklopljeni ugovori o remontovanju. Po avionu, taj remont košta četiri i po miliona dolara.

RADOSAVLJEVIĆ MEĐU mnogobrojnim priznanjima koje je dobio u toku svoje karijere, Majkić posebno izdvaja ono koje ga je svrstalo u vođu počasnog odeljenja koje je nazvano po čuvenom majoru nastradalom u NATO bombardovanju Zoranu Radosavljeviću. U to odeljenje biraju se četvorica pilota i šestorica tehničara, koji su u toj godini imali najbolje rezultate.